Београд
Са Википедије
|
|
|
 |
|
| Застава | Грб |
|---|---|
 |
 |
| Застава | Грб |
| Положај у Србији | |
 |
|
| Основне информације | |
| Површина: | 359,96 km² (град) 3222,68 km² (градска област) |
| Становништво: | 1.281.801[1] (ужа област) 1.576.124[1] (шира област) (2002) |
| Густина: | 488,42/km² |
| Координате: | |
| Поштански број: | 11000 |
| Позивни број: | +381(0)11 |
| Аутомобилска ознака: | BG |
| Временска зона: | UTC+1 (CET) (Летње време: UTC+2 (CEST) |
| Званична страница: | www.beograd.rs |
| Политика | |
| Градоначелник: | Драган Ђилас (ДС) |
| Владајуће партије: | ДС/Г17+/СПС/ЛДП |
| Последњи локални избори: | 11. мај 2008. |
Београд је главни и највећи град Србије. Један је од најстаријих градова у Европи. Прва насеља на територији Београда датирају из праисторијске Винче 4.800 година пре нове ере. Сам Београд су основали Келти у 3. веку пре н. е, пре него што је постао римско насеље Сингидунум.[2][3] Словенско име „Белиград“ први пут је забележено у 878. године. Београд је главни град Србије од 1403. године и био је престоница разних јужнословенских држава од 1918. па до 2003, као и Србије и Црне Горе од 2003. до 2006.[4]
Град лежи на ушћу Саве у Дунав у централном делу Србије, где се Панонска низија спаја са Балканским полуострвом. Број становника у Београду према попису становништва из 2002 је износио 1.576.124.[1] Највећи је град на територији бивше Југославије и по броју становника четврти у југоисточној Европи после Истанбула, Атине и Букурешта.
Град Београд има статус посебне територијалне јединице у Србији са својом локалном самоуправом.[5] Његова територија је подељена на 17 градских општина, од којих свака има своје локалне органе власти.[6] Београд заузима преко 3,6% територије Републике Србије, а у њему живи 21% укупног броја грађана Србије (не укључујући Косово и Метохију). [7] Београд је такође економски центар Србије и средиште српске културе, образовања и науке.
Садржај |
[уреди] Географија
Београд се налази на 116,75 метара надморске висине, и то на координатама 44°49'14" северно 20°27'44" источно. Историјско језгро Београда (данашња Београдска тврђава) налази се на десној обали Саве. У саставу Београда су Нови Београд и Земун који су на левој обали реке Саве, па тиме и у Средњој Европи. Град лежи на ушћу двеју река, Дунава и Саве. Урбана површина града износи 359,92 квадратних километара. Београд се налази на раскрсници западне и источне европске културе.[8]
[уреди] Клима
Београд има умерену континенталну климу. Просечна годишња температура је 11,7 °C, док је најтоплији месец јул, са просечном температуром од 22,1°C. Ипак, Београд у просеку има око 31 дан у години са температуром преко 30°C, а температура прелази 25°C чак 95 дана у години. Просечна годишња количина падавина је око 700 милиметара. Годишње, Београд има око 2.096 сунчаних сати, са јулом и августом као најсунчанијим, и децембром и јануаром као најмрачнијим данима, са тек 2—2,3 сунчана сата дневно. [9]
[уреди] Историја
 |
За више информација видети Историја Београда, Винчанска култура и Сингидунум |
Винчанска култура постојала је на простору Балкана пре око 7.000 година, па се њени остаци могу пронаћи и у околини Београда[2] Насељен у трећем веку п. н. е. од стране Келта, тај простор убрзо прелази у руке Римљана и постаје насеобина Сингидунум, да би коначно доспела под контролу Византије.[3]
[уреди] Средњи век
|
За више информација видети Средњовековна историја Београда и Пад Београда (1521) |
Сингидунум су освајали многи освајачи, попут Хуна, Сармата, Острогота и Авара — пре доласка Словена око 630. године нове ере. Први записи о словенском имену Београд датирају из 878. године, за време владавине Првог бугарског царства. Град је остао предмет размирица између Византије, Мађарске и Бугарске наредна четири века.[10]
Град коначно прелази под власт Срба као део Срема 1284. године. Први српски краљ који је владао Београдом био је Стефан Драгутин (1276—1282), владар Краљевине Срема, ког је добио на поклон од свог таста, мађарског краља Ладислава IV.[11] Након великих губитака у Косовском боју 1389. године, Српско царство почиње да се распада и његови јужни делови великом брзином прелазе у руке Турака Османлија.[12] Ипак, север је дуго одолевао. Српски деспот Стефан Лазаревић добио је Београд од угарског и римског краља Жигмунда Луксембуршког, након што је постао његов вазал. Године 1403. Стефан Лазаревић је прогласио Београд својом престоницом. У наредном периоду, Београд је доживео велики успон. Поновно су утврђене старе зидине града, заједно са замцима, а цркве и тврђаве обновљене, што је помогло да град одолева навалама Турака чак 70 година.
У ово време, Београд је постао уточиште многим балканским народима који су бежали од власти Османлија. Верује се да је број становника у ово време достизао и 40.000—50.000. Током владавине Ђурађа Бранковића, већи део деспотства доспева под турску власт, међутим, Београд долази под заштиту мађарских краљева.[11] Турци су желели да покоре Београд јер им је представљао препреку у даљем напредовању ка централној Европи. Напали су 1456. када се одиграла чувена Опсада Београда где је хришћанска војска под вођством Сибињанин Јанка успешно одбранила град од турског напада.[13]
[уреди] Отоманско царство
|
За више информација погледајте Београдски пашалук |
Војска под вођством Сулејмана Величанственог, 28. августа 1521. је освојила Београд од Мађара, што је означило пад града под Отоманско царство. Турци Османлије након тога насељавају срушен и спаљен град, постепено га претварајући у китњасти оријентални град, чија је панорама са многобројним мунарама издалека одушевљавала многе европске путнике тог доба.[14] Око 1571. године у Београду је било 27 насеља (махала). Град је 1594. захватила велика српска побуна (Банатска побуна) коју су Турци успели да угуше, спаљене су многе цркве, реликвије и мошти Светог Саве на Врачару. Управо звог тога је ово место одабрано за градњу Храма Светог Саве.[15]
Следећих 150 година град је био миран, а био је и важно седиште округа (Смедеревског санџака, познатог и као Београдски пашалук), повезан са Истамбулом Цариградским друмом. Привукао је многе трговце и становнике — Турке, Јермене, Грке Роме и остале. Према османлијском путописцу Евлији Челебији, који је боравио у Београду 1660. године, Београд је тада имао око 98.000 становника, од којих 21.000 нису били Муслимани.[16] Постао је више од обичног града, са исламском архитектуром, јавним купатилима и многим новим џамијама.[17] Београд је већ концем 16. столећа, по својој лепоти и величини, у многоме надмашивао Будим, Софију, Сарајево, Скопље и многе друге градове европског дела Отоманског царства.[18] Како сазнајемо из Путописа Евлије Челебије, у време када је он боравио у Београду 1660. године, у граду је било чак седамнаест дервишких текија у којима су се изучавала дела великих суфијских мислилаца.[19] Претпоставља се да је био заступљен велики број дервишких братстава, укључујући бајрамије, меламије, бекташије, халветије, гулшеније, кадирије, хиндије, мевлевије, накшибендије, рифаије, садије, сунбулије, шабаније, шазилије и ушакије.[20] Исти Путопис нам преноси да су у Беграду, у време Отоманског царства, постојале 273 исламске богомоље, џамије и месџиди.[21] Највећом и најлепшом сматрана је Батал џамија, коју су путописци упоређивали са Аја Софијом.[22] Налазила се на месту данашње Савезне скупштине, а поред ње је било гробље на коме су сахрањивани виђенији Турци.
Београд је три пута од Турака освајала Аустрија (1688—1690, 1717—1739, 1789—1791), а Османлије су га поново заузимале, уз велика разарања.[17] Београд постаје ”Дарол-џихад” – Место ратова, како су га Османлије тада називале.[23] Током овог периода, град су захватиле две велике сеобе Срба, у којима су се стотине хиљада Срба, предвођених патријарсима, повлачили заједно са Аустријанцима у Хабзбуршко царство 1690. и 1737—39, где су се населили у данашњој Војводини и Славонији.[24]
Након турског пораза под Бечом, септембра 1688. године, Аустријанци су заузели Београд. Приликом првог аустријског освајања (1688-1690) многе џамије су порушене, а оне које су преостале, претворене су у хришћанске цркве. Након тога, за време поновне кратке османлијске владавине (1690-1717.) многе џамије су обновљене, а неке су из темеља изграђене. Када је војска Аустријског царства (у чијем су саставу били војници разних народности: Немци, Французи, Италијани, Швајцарци, Португалци, Шпанци, Мађари и други), под заповедништвом надвојводе Евгенија Савојског по други пут освојила Београд (1717-1739) порушили су минарете џамија београдске тврђаве, како би панорама града изгледала више европска. Многе џамије су претворене у цркве разних хришћанских редова који су дошли заједно са војском и досељеницима: тринитарци, фрањевци, језуити, минорити и Јермени католици.[25] Остале сачуване џамије су употребљене за војне магазине, трговине и настамбе. Тада у Београду није остало муслиманског становништва, јер су се повукли усред најезде.[26] После победе над аустијском војском 1739. године код Гроцке, Османлије су поново загосподариле Београдом, и њиме владале наредних 50 година (1739-1789. године). За то време су поправили многе оштећене џамије и повратили у првобитно стање многе претворене у цркве. Према неким савременицима, у Београду је 1780-тих година било 50-ак џамија. У току великих борби за Београд 1739. године, страдало је око 30 џамија. У плану Београда, којег је израдио аустријски потпоручник Бруш 1789. године, уцртано је 15-ак џамија. Тај се број џамија углавном одржао до Првог српског устанка.[27]
У Првом српском устанку током борби за ослобођење Београда 1806. године, многе џамије су страдале, а оне преостале биле су претворене у бакалнице, у неким су држане свиње, једна је била претворена у православну цркву, а неке су одређене турским женама за становање.[28] Устаници су држали град од 8. јануара 1806. до 1813, када су га поново заузеле Османлије.[29] Повратком Османлија долази до обнављања неких оштећених џамија. Српске власти су 1836. године пописале џамије у Београду, и у том списку се налазило 16 џамија. Исељењем "турског" живља из Београда 1867. године (међу којима је велики број био словенског порекла) започео је жалосни крај београдских џамија. Како наводи Феликс Каниц ”где кад би ноћу случајно експлодирале мине рушећи џамије које су ометале регулацију”.[30] Данас је једина преостала Бајракли џамија на Дорћолу.
[уреди] Краљевина Србија
Од 1817. био је престоница Кнежевине Србије (сем у периоду од 1818—1841, када је Крагујевац био главни град).[31] Престоницу из Крагујевца у Београд је преместио Кнез Михајло Обреновић. Кад је Србија стекла потпуну независност 1878. и постала Краљевина Србија, Београд је опет постао кључни град на Балкану који се веома брзо развијао.[29][32] Међутим, упркос изградњи железничке пруге до Ниша, укупни услови у Србији били су као и у осталим претежно пољопривредним земљама, а Београд је 1900. имао само 69.100 становника. [33] Убрзо, 1905. број становника се повећава на преко 80.000, а на почетку Првог светског рата 1914. и до 100.000, не рачунајући Земун који је тада припадао Аустругарској.[34][35]
Након Првог светског рата и окупације од стране Аустро-Угарске и немачких трупа, Београд је доживео брз развој и значајну модернизацију као престоница нове Краљевине Југославије. Мало је позната чињеница да је Београд тада имао први будистички храм у Европи .[36] Током двадесетих и тридесетих година 20. века, број становника се попео на 239.000 до 1931. заједно са западним предграђем Земуном, који је раније био у Аустроугарској. До 1940, број становника је био око 320.000, прираштај становништва између 1921. и 1948. је износио приближно 4,08 % годишње.[35]
[уреди] Други светски рат
|
За више информација видети Београд током Другог светског рата и Београдска операција |
Југославија је 25. марта 1941. потписала Тројни пакт и придружила се Силама осовине. Због овога је 27. марта уследио масовни протест у Београду и државни удар. Град је 6. и 7. априла тешко бомбардовао Луфтвафе и убио на хиљаде људи. Југославију су напале немачке, италијанске, мађарске и бугарске снаге, уз помоћ Албанаца и Хрвата. Након капитулације Краљевине Југославије, сремска предграђа Београда су ушла у састав Независне Државе Хрватске, нацистичке марионетске државе.
Град су бомбардовали и савезници 16. и 17. априла 1944. године. Оба бомбардовања су била на православни Ускрс.
Борбе за ослобођење града су почеле 13. и 14. октобра, а град је коначно ослобођен 20. октобра 1944. Ослободили су га заједничким снагама партизани и Црвена армија. Губици партизана су били око 1.000 бораца, а Црвене армије око 2000.
[уреди] СФР Југославија
|
За више информација погледајте Историја Новог Београда |
У послератном периоду Београд се развијао као главни град нове Југославије и убрзо израстао у велики индустријски центар.[32]
Године 1951 је почела изградња Новог Београда са друге стране реке Саве, где су се до тада налазиле само мочваре и трска. Град су, бар у почетку, градиле добровољне омладинске радне бригаде.
Године 1961, поводом мучког убиства Патриса Лумумбе (јануар 1961), у Београду су одржане жестоке демонстрације, са више повређених. Том приликом је извршен и упад у Белгијску амбасаду.
Прва конференција несврстаних одржана је у Београду 1961. године.
Београд је био и поприште великих студентских демонстрација 1968.
Марта 1972. Београд је био центар последње епидемије великих богиња у Европи. Епидемија, која је укључивала присилне карантине и масовне вакцинације, била је окончана крајем маја. [37]
У мају 1980. умро је и доживотни председник СФРЈ, Јосип Броз Тито. Поред готово свих водећих светких државника, сахрани је присуствовало и око 700.000 грађана.
[уреди] Скорашња историја
Дана 9. марта 1991. у Београду су одржане велике демонстрације, предвођене Вуком Драшковићем, против режима Слободана Милошевића.[38] Том приликом су погинуле две особе, седамнаестогодишњи средњошколац Бранивоје Милиновић, и полицајац Недељко Косовић, 203 људи је повређено, а 108 ухапшено.[39] Према разним медијским изворима, на улицама тог дана је било између 100.000 и 150.000 људи. Касније у току дана, на улице су изведени тенкови у циљу успостављања мира.[40][41]
Након непризнавања резултата локалних избора 1996, опозиција је у Београду организовала свакодневне грађанске и студентске протесте против Милошевићеве владавине, у периоду између новембра 1996. и фебруара 1997.[42] После попуштања режима и признавања резултата избора Зоран Ђинђић постаје градоначелник Београда.
НАТО бомбардовање 1999. проузроковало је значајну штету градској инфраструктури. Међу погођеним објектима биле су и зграде неколико министарстава, зграда РТС у којој је погинуло 16 запослених, неколико болница, хотел „Југославија“, некадашња зграда Централног комитета, телевизијски торањ на Авали, као и кинеска амбасада на Новом Београду.[43]
Након избора 24. септембра 2000. године, Београд је постао поприште масовних демонстрација са 800.000 по полицијским проценама, а по другим изворима и до 1.000.000 учесника, које су довеле до коначног пада Милошевића са власти.[44][45][46]
[уреди] Влада и политика
Београд има статус посебне територијалне јединице у Републици Србији, са својим посебним органима локалне самопураве.[5]
[уреди] Скупштина града
Скупштина града Београда је представнички орган који врши основне функције локалне власти утврђене законом и Статутом града. Скупштина има 90 одборника који се бирају на локалним изборима, на четири године. Скупштина града састаје се по потреби, а најмање једном у три месеца.
[уреди] Градоначелник
Градоначелник Београда представља и заступа Град и обавља извршну функцију у Граду Београду.
Градоначелник се бира истовремено кад и одборници за Скупштину града непосредним тајним гласањем на четири године. Градоначелник не може бити одборник Скупштине града, нити обављати другу јавну функцију.
Градоначелник Београда Ненад Богдановић, члан Демократске странке преминуо је 27. септембра 2007. Изабран је за градоначелника 2004. године.
Градоначелник Београда, изабрана на изборима 2008. године је Драган Ђилас.
[уреди] Градско веће
Градско веће је орган Града Београда који усклађује остваривање функција Градоначелника и Скупштине града и врши контролно-надзорну функцију над радом Градске управе.
Градско веће чине Градоначелник, заменик градоначелника и 9 чланова. Чланове Градског већа бира Скупштина града, на предлог Градоначелника, на четири године.
[уреди] Градска управа
Градска управа обавља управне послове у оквиру права и дужности Града Београда и одређене стручне послове за потребе Скупштине града, Градоначелника и Градског већа.
Начелник Градске управе, кога поставља Скупштина града на предлог Градоначелника, руководи радом Градске управе. Начелник Градске управе може имати заменика који се поставља и разрешава на исти начин као начелник.
[уреди] Градске општине
|
За више информација погледајте Београдске општине |
Градска општина је део територије Града Београда у којој се врше одређени послови локалне самоуправе утврђени Статутом града. Грађани учествују у вршењу послова градске општине преко изабраних одборника у скупштини градске општине, путем грађанске иницијативе, збора грађана и референдума, у складу са Уставом, законом, Статутом града и актима градске општине.
Већина општина се налазе јужно од Дунава и Саве, у Шумадијском региону. Три општине (Земун, Нови Београд и Сурчин) се налазе са северне стране Саве, тачније у Срему, док се општина Палилула налази на обе стране Дунава, у Шумадији и Банату.
- Списак београдских општина:
| Име | Површина (km²) | Становништво (1991.) | Становништво (2002.) | |
|---|---|---|---|---|
| Барајево | 213 | 20.846 | 24.641 | |
| Вождовац | 148 | 156.373 | 160.768 | |
| Врачар | 3 | 67.438 | 58.386 | |
| Гроцка | 289 | 65.735 | 75.466 | |
| Звездара | 32 | 135.694 | 132.621 | |
| Земун | 138 | 176.158 | 191.645 | |
| Лазаревац | 384 | 57.848 | 58.511 | |
| Младеновац | 339 | 54.517 | 52.490 | |
| Нови Београд | 41 | 218.633 | 217.773 | |
| Обреновац | 411 | 67.654 | 70.975 | |
| Палилула | 451 | 150.208 | 155.902 | |
| Раковица | 31 | 96.300 | 99.000 | |
| Савски венац | 14 | 45.961 | 42.505 | |
| Сопот | 271 | 19.977 | 20.390 | |
| Стари град | 5 | 68.552 | 55.543 | |
| Сурчин | / | / | 14.292 | |
| Чукарица | 156 | 150.257 | 168.508 | |
| УКУПНО | 3.227 | 1.552.151 | 1.576.124 | |
| Извор: Републички завод за статистику[7] | ||||
Подручје насеља Београд, ужег и урбанизованог дела укупне површине 360 km², обухвата следеће градске општине: цео Врачар, Звездару, Савски венац, Стари град, Раковицу и Нови Београд и делове Вождовца, Земуна, Палилуле и Чукарице.
[уреди] Демографија
|
За више информација погледајте Демографија Београда |
Према попису становништва из 2002. године, Београд има 1.576.124 становника. Према етничким групама, становници Београда су се изјаснили као Срби (1.417.187), Југословени (22.161), Црногорци (21.190), Роми (19.191), Хрвати (10.381), Македонци (8.372) и Муслимани (4.617).[47]
Иако постоје неколико религиозних заједница у Београду, тај склоп је релативно хомоген. Православна заједница је далеко најбројнија са 1.429.170 верника. Такође има и 20.366 муслимана и 16.305 католика. Постојала је и велика јеврејска заједница, али након нацистичке окупације 1941. и велике емиграције Јевреја у Израел, њихов број је опао на 415. У Београду такође има и 3.796 протестаната.[48]
Поред рођених Београђана, град је дом и великог броја Срба са простора целе бивше Југославије, који су у град дошли било у потрази за бољим животом, било бежећи од рата и етничког чишћења.[49] Незванично, узимајући у обзир велики број српских избеглица из Хрватске, Босне и Херцеговине као и расељених лица са Косова, студената, затим људи пописаних у местима њихових сталних пребивалишта, број становника Београда потенцијално прелази 2 милиона. У Београду такође живе и многи припадници других народа и народности бивше СФРЈ што је у великој мери производ његовог некадашњег статуса главног града мултиетничке Југославије.[1] Такође је процењено да у Београду живи и неколико хиљада Кинеза који су у град почели да се досељавају средином деведесетих година 20. века. Новобеоградски блок 70 је међу Београђанима познат и као Кинеска четврт.[50][51] Београд је дом и извесном броју Арапа који су дошли седамдесетих и осамдесетих година 20. века као студенти, али су се трајно населили и засновали породице. [52][53] Већина Арапа који живе у Београду су пореклом из Сирије, Јордана и Ирака.
[уреди] Економија
|
За више информација погледајте Економија Београда |
Београд је економски најразвијенији део Србије. Више од 30 % БДП у Србији долази из Београда, који даје више од 30 % радне снаге у Србији.[54] Током деведесетих година 20. века, град је био под санкцијама Уједињених нација, као и цела тадашња СР Југославија. Хиперинфлација југословенског динара је такође десетковала економију града.
Економија града се опоравља расте брзо од 2000. године, након пада режима Слободана Милошевића и укидања санкција УН. Седиште Народне банке Србије је у Београду. Главне компаније у Београду, између осталих су: Јат Ервејз, Телеком Србија, Теленор Србија, Делта Холдинг, и многе друге.
Град има прворазредни саобраћајни значај, као железничко и друмско чвориште (паневропски коридор 10). Као град на ушћу двеју река, Београд је и важно међународно речно пристаниште (паневропски коридор 7), а ту је и међународни аеродром „Никола Тесла“. Београд је такође значајан телекомуникациони центар за фиксну и мобилну телефонију и интернет. У њему су развијени значајни привредни и пољопривредни капацитети, посебно металска, металопрерађивачка и електронска индустрија, затим трговина и банкарство. На ширем подручју Београда, Смедерева и Панчева, на обалама Дунава, лоцирана је слободна трговинска зона на површини од 2.000 квадратних метара.
Септембра 2006 просечан доходак у Београду је износио 40.891 динар, што је највиши просечни доходак у Србији. Просечна нето плата износила је 27.998 динара [55]
[уреди] Култура
|
За више информација погледајте Култура Београда |
Београд је домаћин многим културним манифестацијама, укључујући ФЕСТ (Међународни филмски фестивал), БИТЕФ (Београдски интернационални театарски фестивал), БЕЛЕФ (Београдски летњи фестивал), БЕМУС (Београдске музичке свечаности), Београдски сајам књига, и Београдски фестивал пива.[56] Добитник Нобелове награде Иво Андрић је написао свој најпознатије дело „На Дрини ћуприја“ у Београду.[57] Остали истакнути српски књижевници који су живели и радили у Београду су: Бранислав Нушић, Милош Црњански, Борислав Пекић, Милорад Павић, Меша Селимовић и многи други.[58][59]