Данак у крви
Са Википедије
Данак у крви (румунски: tribut de sânge и бугарски кръвен данък, турски: devşirme "сакупљање"; грчки παιδομάζωμα, paedomazoma, "сакупљање деце") је био систем прикупљања младих дечака из освојених хришћанских земаља у Отоманском царству као вид редовног опорезивања са циљем да се направи верна робовска војска (коју су раније чинили ратни заробљеници) - јаничара, и класа (војних) администратора.
Садржај |
[уреди] Структура и правила
Данак у крви је увео султан Мурат II 1420. године услед брзог раста потреба за војно способним мушкарцима, као и лојалним административним радницима у Османском царству које се развијало муњевитом брзином[1].
Систем је смишљен тако да се не створи наследна аристократија која би могла да угрози положај султана и његове породице, дакле само немуслимани су могли да буду "сакупљени". А ако би се "сакупљени" по завршетку своје службе, оженили и имали децу, његова деца би била муслимани и самим тим не би могла ни она ни њихови потомци да буду "сакупљени".
Данак у крви је био у контрадикцији са муслиманским законом, Шеријатом, који је јасно давао инструкције муслиманском владару да мора да се брине о својим хришћанским поданицима. Али, потребе царства као и племенске традиције натерале су владаре да прибегну овој пракси. У почетку успостављања данка у крви, многи муслимански учењаци су дигли глас против тога[1].
Од 15. до 17. века било је сакупљено између 200.000 и 300.000 дечака у име данка у крви[1].
[уреди] Убирање данка
Данак се сакупљао у балканским хришћанским земљама које су биле под турском влашћу. На отприлике сваке четири године, дечаци између 8 и 10 година старости били су одвођени од својих породица. Иако су углавном то били млађи дечаци, понекад би одводили и младиће до 20 година старости. Одвођен је између сваког десетог и четрнаестог дечака у одређеној заједници[1].
Сакупљање данка је обављао виши јаничараски официр (који је такође био исто тако одведен) заједно са својим војницима и секретарем. Дечаци који су сакупљани звали су се кул, гилман или оглан[1]. Дељени су у две групе. Они који су били у одличној физичкој форми, слани су у султанову палату, а остали су слани турским породицама око Анадолије и Румелије (данас отприлике, територија Румуније). Обука је трајала од 3 до 7 година током које су се дечаци учили турском и отоманском начину живота.
[уреди] Обука
Након тог првог периода обуке, дечаци су добијали име ацеми огланлар што би на турском значило страни дечаци, иако су већ попримили османски начин живота, и слани су у престоницу, да раде у неком од султанових бродоградилишта или вртова.
Неки од ацеми огланлара су служили у самој палати. Овде су запшчињали дуго школовање које је обично трајало и до 14 година. Овај систем школовања који се звао дворска школа, одржао се до средине 19. века и био је извор многих виших официра, административних радника и вођа Отоманског царства. У току школовања, младићи нису смели ни под којим условима да напусте двор или да ступе у контакт са било ким из спољашњег света.
Обука је била разновсна, од напорних физичких вежби до теоретских предавања. Језици су такође били веома важни - дечаци су морали да науче турски,персијски и арапски. Писању се такође поклањала велика пажња, и обучавани су да постану стручњаци у разним врстама арапске калиграфије (у то време турски је био писан арапским знацима). Остали важни предмети су били књижевност, теологија (Куран и хадише), и законодавство (Шарија о Шеријат, како се звао на турском)[1].
[уреди] Служба
Када би дечаци напунили 20 година, распоређивани су у јаничарске војне јединице. Ово се дефинисало као "ослобађење" али "слобода" јаничара се састојала у томе да више нису могли да буду продани или поклоњени[1].
Већина мушкараца није остајала на двору. Неки су добијали земљу и постајали спахије, и чинили су део коњице. Највиши чин који су могли да добију био је официр. Они који су остајали на двору, имали су веће шансе да направе неку каријеру. Неки од њих су били постављени са санџакбегове, управитеље малих провинција које су се називале санџаци, и могли су да се уздигну до беглербега, управитеља једне од 31 веће провинције на које је царство било подељено. Највиши чин који су само малобројни достигли, био је везир и велики везир[1].
У доба Мехмеда Освајача (1444—1481), покрштени хришћани сакупљени данком у крви су се постављали чак и на највиша административна места у друштву. Сви велики везири Мехмеда освајача били су покрштени хришћански дечаци отети од својих породица као део данка у крви[1].
[уреди] Опадање и гашење институције данка у крви
Од почетка 17. века систем данка у крви је почео полако да се десинтегрише. Како су само робови могли да дођу до највиших положаја у Османском царству, а њихови синови нису могли да наставе традицију својих очева јер су били муслимани, промену су морали да унесу сами робови, тако да је било дозвољено и муслиманима да дођу на административне положаје путем сличним како се то радило у већини других земаља тог времена. Међутим, ропство је и даље опстајало.
Међутим, упркос променама, систем се није развио у правцу стварања породица у којима се традиционално преносило занимање са оца на сина. Једини изузетак је била породица Копрули (тур. Köprülü) која је дала знатан број великих везира крајем 17. и почетком 18. века. Крајем 17. века, систем данка у крви је престао да се користи[1].