Египат
Са Википедије
Координате: 22°-32° СГШ, 25°-36° ИГД
| крилатица: нема | |
| Химна Bilady, Bilady, Bilady |
|
 |
|
| Главни град | Каиро |
| Службени језик | арапски |
| Премијер: | Хосни Мубарак |
| Премијер: | Ахмед Назиф |
| Стварање | |
| - Прва династија | око 3150. пне. |
| - Независност | 28. фебруар 1922. |
| - Република | 18. јун 1953. |
| Површина | |
| - Укупно | 1.001.449 km² (30.) |
| - Вода (%) | 0,632 |
| Становништво | |
| - 2007. | 77.498.000 (11.) |
| - Густина | 74/km² |
| БДП (ПКМ) | 2006. приближно |
| - Укупно | 329.791$ милијарди (29.) |
| - По глави становника | 4.836 (110.) |
| ИХР (2006) |  0,702 (111..) – средњи |
| Валута | Фунта (EGP) |
| Временска зона | UTC +2 до +3 |
| Интернет домен | .eg |
| Позивни број | +20 |
Арапска Република Египат (арапски: جمهوريّة مصر العربيّة, مصر Мисир/Маср , изг. на језику старог Египта: Кемет , изг. на коптском: Кими) је држава у североисточној Африци. Део египатске територије, Синајско полуострво, налази се на подручју Азије. Египат покрива површину од око 1.001.450 квадратних километара, на западу се граничи са Либијом, на југу са Суданом, на северу са Средоземним морем, а на истоку са Израелом и Газом. Некада се у српском језику Египат називао Мисир, то се задржало у старијим књигама и поезији.
Египат је петнаеста држава по броју становника у свету, а друга у Африци (после Нигерије). Већина од 76,5 милиона становника живи у близини обала реке Нила где је развијено ратарство. Велике површине пустиње Сахаре су слабо насељене. Око половине египатских становника живи у урбаним срединама, највише у Каиру (највећем граду у арапском свету) и осталим већим градовима на делти Нила.
Египат је познат по својој античкој цивилизацији и по неким познатијим светским споменицима. Близу Каира налази се Сфинга и Велике пирамиде. У околини града Луксор, у централном Египту, налази се велики број античких археолошких налазишта као што су дворац Карнак и Долина краљева. Данас је Египат препознатљив као важан политички и културни центар Блиског Истока.[1][2][3][4]
[уреди] Историја
 |
За више информација погледајте Историја Египта |
[уреди] Праисторија
Скоро истовремено са појавом палеолитског човека у Европи, трагови људи се појављују и у ушћу Нила на египатској висоравни која је омеђена Либијском пустињом на западу, Арапским полуострвом на истоку, Средоземним морем на северу и првим катарактом Нила на југу.
У Горњем Египту киша готово никад не пада, док у доњем Египту око Каира, пада повремено и не обилно. Због тога је свакогодишња нилска поплава заиста највећи догађај у целој земљи, јер од ње зависи таложење плодоносног муља који даје благостање. Стога су Египћани од најстаријих времена Нил сматрали светом појавом, па су га чак прогласили божанством. Савладавањем технике обраде камена у микролите означен је прелаз из палеолита у мезолит или средње камено доба. За то доба најкарактеристичнија је Капсијенска култура.
Задња фаза Себилијенске културе, одговара раној Натуфијској култури у Палестини, па се мож датирати између 9. и 7. миленијума пре Криста. Најстарији налази неолитског човека Египта пронађени су у Фајуму и датирају из 4400. до 4200. године пре нове ере. То су налази каменог ручног клина и керамичке посуде у фрагментима, но оне, за разлику од других налазишта тог доба у Европи, нису били на месту настанка, него су донешени Нилом из горњег тока. Око њих не постоје ни кости ни други остаци човека ни насеља па је тешко утврдити одакле заиста потичу, али са сигурношћу се може тврдити да су налази заиста из тога доба.
Тек у неолиту настаје почиње историја Древног Египта јер се људи стално насељавају у долини Нила и постају пастири и пољопривредници. Некако у то доба, почетком 6. века и годишња мена Нила се устаљује. Са том предвидивом стабилношћу коју људи препознају и користе почиње ера благостања за ту земљу све до данас.
Прва енеолитска (металнодобна) култура старог Египта је Бадаријанска култура коју датирамо под крај петог миленијума пне. име је добила по налазишту Ел Бадари. Она траје око 400 година тј. од 4000. до 3600. пне. Млађа од те културе назива се Амратијанска култура према налазишту у ел Амреху. Након ње следи Герзеанска култура имена по налазишту у близини места Герзеха који се налази у оази. Њу стављамо у доба између 3600. до 3400. пне. Последња фаза те културе, која је уједно и последња преддинастичка култура, прелази у историјско раздобље.
[уреди] Древни Египат
|
За више информација погледајте Стари Египат |
Под појмом старог Египта подразумева се египатска држава и цивилизација од праисторије до римских освајања. Прва употреба писма, која означава почетак историјског периода датирана је у доба пре уједињења Египта, у доба културе Накада II. Прво познато сређивање писма и писани извори потичу из доба тзв. Нулте династије, у време уједињења египатске државе.
Око реке Нил формирале су се две државе, Доњи Египат у подручју делте Нила и Горњи Египат јужно од делте Нила. Око 3100. године п. н. е. краљ Нармер из Горњег Египта освојио је Доњи Египат и створио прву јединствену државу и утемељио прву династију египатских фараона. Раздобље првих трију династија назива се раним раздобљем (2925. - 2575. п. н. е.), услиједило је раздобље Старе државе (2575. - око 2130. п. н. е.) у којем су подигнуте пирамиде и освојена Нубија (главни град Мемфис). Потом је дошло до распада јединствене државе, а онда је настало раздобље Средње државе под фараоном Аменемхетом и наследницима из 12. династије (1983. - око 1600. п. н. е.). Око 1630. п. н е. Египат су освојили семитски Хикси (до 1521. п. н. е.). Уследило је раздобље Нове државе (око 1530. - 1075. п. н. е.) с главним градом Тебом.
У том раздобљу Египат достиже врхунац развоја и шири се све до Еуфрата, а након 1075. п. н. е. због унутрашњих је сукоба снага краљевства поступно слабила. Најпре су га освојили Нубијци (око 730. - 664. п. н. е.), а потом су их Асирци и Вавилонци посве потиснули из Азије. Године 525. п. н. е. персијски је краљ Камбиз освојио Египат и од њега створио персијску покрајину.
[уреди] Хеленистички период (332. - 30. год. пре н.е.)
|
За више информација погледајте Хеленистички Египат |
Александар Македонски је освојио Египат 332. године пре н.е., а после његове смрти 323. године пре н.е. Египтом почиње да влада династија македонског порекла Лагиди или Птолемејиди. Традиционална египатска цивилизација прихвата грчке утицаје, а Александрија, град који је у делти Нила основао сам Александар, убрзо постаје највећи град источног Медитерана и велико културно средиште хеленистичког света. Родоначелник династије, Птолемеј I Сотер (323-285. пре н.е.) основао је у 3. веку пре н.е. Александријску библиотеку која је представљала највећу библиотеку античког света. Светионик на острву Фаросу надомак александријске луке, који је подигнут средином 3. века пре н.е. важио је за једно од Седам светских чуда античког света
Птолемејиди су током 3. века владали не само Египтом већ и Палестином, Сиријом, Кипром и појединим острвима Егејског мора. Ипак, дуготрајни ратови са ривалском хеленистичком династијом Селеукида и стални сукоби унутар саме династије довели су до територијалних губитака и слабљења централне власти током 2. века пре н.е. Већ тада птолемејидски Египат постаје клијентелска држава све агресивније Римске републике. Поред тога, Египат је у току римских грађанских ратова 1. века пре н.е. увучен у сукобе између римских државника и војсковођа. Захваљујући утицају на Јулија Цезара и затим Марка Антонија Клеопатра VII је успела на краће стазе да поново успостави владарски ауторитет и обнови спољнополитички престиж.
[уреди] Римска владавина (30. пре н. е. - 395. год. н.е.)
|
За више информација погледајте Римски Египат |
Римска владавина Египтом почиње 30. године пре н.е. након битке код Акција после које је Клеопатра VII, последњи владар из династије Птолемеида, извршила самоубиство. Први римски цар Октавијан Август је устројио Египат у посебну провинцију којом је управљао префект из коњаничког сталежа кога је лично постављао цар, док је особама из сенаторског сталежа био забрањен улаз без претходног одобрења. У оквиру Римског царства Египат је важио за најбогатију провинцију која је метрополи плаћала данак у житарицама којима је храњен римски плебс. Због тога је Египат називан и житницом Рима.
Освајање крајева дуж Црвеног мора окончано је током владе цара Клаудија (41-54), док је цар Хадријан (117-138) посетио Египат у два наврата. Током кризе 3. века Египат је 269. краткотрајно постао део Зенобијиног Палмирског царства, а 298. Диоклецијан је након уништења узурпатора Домиција Домицијана поделио Египат на три провинције.
Током римског периода, нарочито после разарања Јерусалима 70. године Александрија је постала интелектуални центар јеврејске дијаспоре. Такође, од 2. века Александрија је постала и важан хришћански центар чију је епископију по легенди основао око 33. године апостол и јеванђелиста Св. Марко. Најзначајнији александријски теолози из ранохришћанског периода били су Климент Александријски (умро између 211. и 216) и Ориген (умро око 254). Након 324. године, када је Константин Велики ујединио Римско царство под својом влашћу, прогон хришћанске цркве који је започет 303. по Диоклецијановом налогу је најпосле окончан.
[уреди] Византијски период (395. - 642.)
Пошто је средином 4. века Константинопољ постао престоница Римског царства, испоруке жита из Египта су преусмерене из Рима на Константинов град. Такође, после смрти цара Теодосија I 395. године јединствено Римско царство је подељено на два дела при чему је Египат припао источној половини тј Источноримском или Византијском царству.
Христијанизација Римског царства је напредовала постепено, нарочито пошто је Теодосије 391. почео да доноси антипаганске законе. Већ за његове владе хришћани су уз помоћ царске војске уништили чувени Серапејум, храм бога Сераписа у Александрији. Међутим, односи између државе и цркве нису увек ишли глатко. Учење александријског свештеника Арија тзв. аријанство је изазвало дуготрајну контраверзу. Иако је аријанство осуђено као јерес на Првом васељенском сабору 324. у Никеји ипак је уживало подршку епископа широм истока Римског царства све до осме деценије 4. века. Током овог периода као упорни бранилац никејског симбола вере истакао се велики теолог Атанасије, епископ Александрије. Атанасије је између осталог саставио и прву хагиографију у виду Житија Светог Антонија, једног од првих монаха пустињака који се подвизавао управо у пустињама Египта. Тиме је од почетка 4. века Египат постао центар хришћанског монаштва и у погледу монаха пустињака (еремита) и у погледу све већег броја киновитских тј манастирских заједница чији је првобитни оснивач био Свети Пахомије.
Други важан теолошки спор у чијем средишту се Египат нашао било је питање Христове природе у коме је александријска теолошка школа заузела став да је Христ имао само једну и то божанску природу (монофизитизам). Ово учење је осуђено 451. на Четвртом васељенском сабору у Халкедону. Како је монофизитизам уживао широку подршку у оквиру александријске патријаршије, царске власти су епископску столицу силом обезбедиле присталицама Халкедонског сабора, док су монофизити створили паралелну цркву ткз Коптску цркву.
Подељеност између монофизита и православних, између византијске елите и коптске већине олакшала је персијско освајање Египта 618. године. Иако је цар Ираклије (610-641) успео да истера Персијанце 629. и обнови византијску власт на Блиском истоку, па тако и у Египту, и Византијско и Сасанидско царство су се показале исувише исцрпљеним за налет нових освајача - муслиманских Арапа.
[уреди] Рани исламски период: од освајања до Мамелука (642 - 1517)
Између 623. и 642. Египат су освојили Арапи, који су донели ислам и арапски језик. Државом су у почетку владали калифови намесници, а када је средином 9. века утицај абасидских калифа из Багдада ослабио, осамосталио се под влашћу намесника из династије Тулунида (868. — 905.) и Ихшидида (935. — 969.). Египат су 969. године освојили северноафрички владари из династије Фатимида, који су били шиити. Претворили су га у средиште своје државе с престоницом у Каиру (973. гоидне). Како су 1099. крсташи су освојили Јерусалим, а фатимидски владар Адид упутио је 1168. курдског војсковођу Саладина у рат против крсташа. Саладин не само да је био успешан у борби са крсташима, већ је 1171. свргнуо последњег фатимидског владара, поновно увео сунитски ислам и 1175. прогласио се султаном. Његови потомци постали су познати као династија Ејубида. У току њихове владавине Египат је у неколико наврата био мета нових крсташких похода, нарочито Петог и Седмог. Власт 1250. преузимају мамелуци, припадници султанове страже, робови туркменског и монголског порекла. Управо су мамелуци 1277. заузели Акру и тако занавек истерали крсташе из Свете земље. Међутим, током 14. и 15. века мамелучки султани су усред дворских преврата неретко смењивани, а у истом периоду становништво Египта је исцрпљивано честим еписемијама куге.
[уреди] Отомански период (1517 - 1882)
Године 1517. турски султан Селим II. освојио је Египат.
Наполеон Бонапарта је освојио земљу 1798. и покушао да Египат претвори у француску колонију. Французи се повукли 1801. пред војском турског генерала Мехмеда Алија, који 1805. постаје султанов намесник (до 1848) и крваво се обрачунава с Мамелуцима, уводи велике реформе чиме почиње утицај запада.
Французи су 1854. добили концесију за изградњу Суецког канала (отворен 1869), што је повећало стратешку важност Египта.
[уреди] Британски протекторат
Велика Британија је ушла у рат с војском Египта 1882. Отада је већину власти имао британски управник, док су египатски поткраљеви имали углавном формалне дужности.
Када је на почетку Првог светског рата Турска ступила у рат на страни Централних сила, Велика Британија је 1914. претворила Египат у протекторат и преузела контролу над Суеским каналом.
[уреди] Независна краљевина
После рата у Египту је настао масовни покрет за независност. 1919. дошло је до масовних немира, Египат је 1922. постао независна краљевина под влашћу краља Фуада II.
После раздобља краљевске диктатуре (1930. - 1935.) на парламентарним изборима победила је странка Вафд, а 1936. постигнут је споразум с Великом Британијом по којем су британске снаге остале само на подручју Суеског канала. На почетку II светског рата Велика Британија је Египат поновно претворила у протекторат. Немачки покушај продора до Суеског канала Британци су 1942. заједно са савезницима зауставили код Ел Аламејна.
После рата египатске политичке странке поновно су покушале да потисну Британце из Египта, а унутрашњу ситуацију битно је погоршао и пораз у рату арапских земаља против Израела (1948. - 1949.) и све снажнији исламски фундаментализам.
[уреди] Република
Под вођством Гамал Абдел Насера извршен је 1952. државни удар и уместо краља Фарука (1936. - 1952.) постављен је краљ Фуад II, иако је власт заправо преузело Револуционарно веће под водством врховног војног заповедника Мохамада Нагиба. 1953. проглашена је република. Нагиб је постао председник републике и владе. После покушаја атентата на потпредседника владе Г. А. Насера (1954.) Нагиб је склоњен из политике, а Насер је постао председник владе и републике.
У склопу великих реформи 1956. започела је поступна национализација државе, па је и Суецки канал, дотада у власништву британских и француских деоничара, постао државни. Израелска војска је заузела Синај и стигла до до Суецког канала, где су своју војску упутиле и Велика Британија и Француска.
Због опасности да ће се уплести и Совјетски Савез, а по одлуци УН-а, с подручја канала повукле су се све стране јединице. Насер је постао је тако вођа читавог арапског света. 1958. службено је проглашено уједињење Египта и Сирије у Уједињену Арапску Републику (УАР), али Сирија је 1961. иступила из тог савеза. И поред распада заједничке државе Египат је назив УАР задржао до 1971.
[уреди] Египат после Насера
У Шестодневном рату (1967) Египат је доживио катастрофалан пораз, а израелске јединице су за само неколико дана заузеле Синај и продрле до Суеског канала. Пораз у рату и пропаст замисли „арапског социјализма“ поништили су почетне успехе насеризма, а Насеров наследник Анвар ел Садат (1970-1981) јаче се повезао са западом.
Године 1973. египатским и сиријским нападом на Израел почео је Јомкипурски рат, у којем ове две државе нису успеле да протерају Израел са Синаја, а даљим преговорима ипак су постигле његово делимично повлачење и отварање Суецког канала.
На Садатов подстицај и после дуготрајних преговора у Кемп Дејвиду (САД), Египат и Израел потписали су 1979. у Вашингтону мировни споразум, њиме је одређено да се Израел повуче с целог Синајског полуострва. Садат је пао као жртва атентата исламских екстремиста окупљених у Муслиманском братству (6. 10. 1981.), а његов наследник Хосни Мубарак је умереном либерализацијом смањио унутрашње напетости и политиком „хладног мира“ према Израелу обновио односе с арапским државама.
После избора 1978. на власти су Мубаракова Народноослободилачка странка и леви савезници. Египат крајем 90-их година све више погађају економски проблеми, велике социјалне напетости и све израженији исламски фундаментализам. Исламске групе, које највише имају подршку у Горњем Египту, прибегле су тероризму, усмереном и против страних туриста. Још увек није решен спор са Суданом због границе на подручју Хала'иб (20.580 km²).
[уреди] Географија
|
За више информација погледајте Географија Египта |
Географски положај Египта је изузетно повољан. Синајско полуострво представља копнени мост који повезује Египат са Азијом. Средоземним морем повезан је са Европом, а Суецки канал представља важан трговачки чвор између два континента.
На северу је Средоземно море, на истоку Газа, Израел и Црвено море; на југу Судан и на западу Либија. Максимална дужина север-југ износи 1.105 km и максимална ширина 1.129 km. Површина Египта износи 997,739 km². Мање од десетине од укупне територије Египта је насељено и цивилизовано. Територија обухвата долину и делту Нила, одређен број земљу дуж Суецког канала који повезује Средоземље са Суецким заливом, рукавцем Црвеног мора.
[уреди] Рељеф
Више од 90% територије заузимају пустиње, укључујући Либијску (тзв. Западну пустињу) на западу; део Сахаре, Арабијску пустињу (тзв. Источну) која граничи са Црвеним морем и Суецким заливом, на истоку. Либијска пустиња позната је као «велико песковито море» у коме постоји неколико депресија од којих је највећа Катара. Од пустињских оаза у Либијској пустињи најпознатија су: Барија, Дактила, Карија, Фарафра и многе друге.
На изразитом југу дуж границе са Суданом налази се Нубијска пустиња, огромна територија камених површина и песковитих дина. Синајско полуострво обухвата песковите пустиње на северу и огромне планинске венце на југу са застрашујућим врховима који се издижу и до 2.100 m изнад Црвеног мора. Планина Катарина (Џабал Катринах, 2,637 m) највећа је планина у Египту. Налази се на Синајском полуострву као и планина Синај (Џабал Муса) где је према хебрејској Библији Мојсије примио десет божијих заповести.
Река Нил улази у Египат из Судана и тече северно према Средоземном мору. Својом целом дужином од јужне границе до Каира Нил подсећа на дуги ходник, јер се изнад његове долине издижу високе стене.
Јужно од града Идфуа долина Нила ретко да достиже ширину већу од 3 km. Од Идфуа до Каира просечна ширина долине износи чак и до 23 km и већи део западне стране је искориштен за пољопривреду. Око Каира долина се стапа са делтом и заузима 250 km средоземне обале. Наноси алувијалног муља и другог речног материјала после поплава Розете, Дамијете и других река начинили су делту најплоднијом регијом Египта. Ипак, иако поплаве доносе плодан муљ [Асуан] чини све да смањи годишњи број поплава, због ерозије у приобалном подручју коју врши слана вода.
У Египту постоји много језера. Језеро Насер, огромни резервоар близу Асуана, простире се од Суданске границе. Низ плитких и сланих језера смештени су на крајевима делте према мору. Друго веће језеро је Биркат Кварун које се налази у унутрашњости тј. у пустињи северно од града Фајум.
[уреди] Клима
Египат се налази у суптропском подручју. Климу одликују врућа и сува лета и топле зиме, тј. топли периоди од маја до септембра и хладни од новембра до марта. Највише температуре у оба периода условљене су северним ветровима. У обалним подручијима просечне температуре крећу се од максималне 37°C до минималне 14°C. Велика температурна варирања најчешћа су појава у пустињама од максималне дневне 46°C до минималних 6°C током ноћи. Током зимског периода температуре током ноћи падају и до 0º. Подручја са највећом влажности налазе се дуж средоземне обале, а просечна кол. падавина износи 200 mm годишње, док је просечна количина падавина у Каиру само 26 mm годишње, а у пустињским областима киша пада једном у неколико година. Количина падавина опада идући ка југу, док температура расте.
Камсин (сув и топао пустињски олујни ветар) јавља се у априлу и мају, а достиже брзину и до 150 km/h.
[уреди] Воде
Нил је друга река по дужинина на свету, дуга 6.497 km. Њен ток кроз Египат је дуг 1.550 km, а површина делте Нила је 24.000 km².
Нил улази у Египат код Вади Халфе на његовој јужној граници. Тече кроз пустињу 1,5-2 km широком долином до Асуана. Од Асуана, пошто пређе своју последњу катаракту, Нил тече кроз долину која се шири од 5-20 km и протеже до Каира неких 700 km. Даљих 300 km до мора пролазе воде Нила кроз врло пространу делту, разгранату у много рукаваца. Делта завршава са лагунском обалом дугом 250 km.
Долину и делту Нила покрива изузетно плодно земљиште које је река хиљадама година таложила у слој дебео 10-12 m. Сваке године од августа до октобра водостај Нила порасте, река се излије из корита и поплави своју долину и делту. После повлачења оставља за собом муљ који обнавља плодност тла.
На територији Египта Нил не прима ни једану сталну притоку. Клима која влада над долином је изразито топла, пустињска. Само морска обала познаје кише. У долини Нила влада трајна ведрина. Вегетацијско доба уопште се не прекида; биљке непрестано расту и дозријевају. Те природне околности створиле су од долине Нила највећу речну оазу на свету. Колико се може из историјских извора закључити људи се већ 6.000 година користе тим тлом и поплавама Нила: граде канале, подижу насипе, извлаче воду, све до наших дана.
Осим плодног тла и нилске воде природа је обдарила Египат и значајним рудним богадством. На Синајском полуострву и у црвеноморском приморју има издашних извора нафте. У том приморју јављају се и фосфати. Западно од делте у средоземном приморју има камене соли.
[уреди] Политика
|
За више информација погледајте Политика Египта |
По уставу од 11. септембра 1971, Египат је председничка република. Право гласа имају сви држављани старији од 18 година. Председника републике предлаже парламент, а потом га на референдуму мора потврдити већина гласача. Његов мандат траје шест година.
Председник има врло велика овлашжења: именује предсједника владе, министре и друге високе државне функционере, парламенту предлаже нове законе и има право вета на изгласане законе, може расписати референдум о важним питањима и распустити парламент (за то треба потврду већине гласача на референдуму), може прогласити ванредно стање и привремено владати на темељу председничих одлука.
Једнодомну Националну скупштину чини 454 посланика; 444 бира се на општим изборима на пет година, а 10 посланика именује председник републике. Саветодавно веће (Шура) има 210 чланова; 153 бирају грађани, а 57 именује председник републике. То је искључиво саветодавно тело без законодавних овлашћења.
[уреди] Флора и фауна
