Историја Османског царства
Са Википедије
Садржај |
[уреди] Оснивачи Османског царства (1299-1412)
У овом периоду цартсво се успоствљало и доживело велике успехе. Вође и владари у овом периоду били су: Осман I (1258-1326), Орхан I (1326-1359), Мурат I (1359-1389), Бајазит I (1389-1402). После Бајазита 11 година је био период безвлашћа, то је период борбе његова четири сина за власт.
[уреди] Процват Османског царства (1413-1566)
Ово је период највећих турских освајања и процвата. Султани који су га обележили су: Мехмед I (1413-1421), Мурат II (1421-1451), Мехмед II Освајач (1451-1481), Бајазит II (1481-1512), Селим I (1512-1520), Сулејман I Величанствени (1520-1566).
[уреди] Опадање моћи Османског царства (1566-1703)
Ово је период када је после смрти Сулејмана Величанственог моћ царства почела све више да опада. Сулатни из овог периода су: Селим II (1566-1574), Мурат III (1574-1595), Мехмед III (1595-1603), Ахмед I (1603-1617), Мустафа I (1617-1618, 1622-1623), Осман II (1618-1622), Мурат IV (1623-1640), Ибрахим I (1640-1648), Мехмед IV (1648-1687), Сулејман II (1687-1691), Ахмед II (1691-1695), Мустафа II (1695-1703).
[уреди] Пропаст Османског царства (1703-1839)
У овом периоду је царство све више слабило, хришћански народи су почели да организују устанке за ослобођење од Турака и изгубљен је велики део територија. Султани из овог периода су: Ахмед III (1703-1730), Махмуд I (1730-1754), Осман III (1754-1757), Мустафа III (1757-1774), Абдул Хамид I (1774-1789), Селим III (1789-1807), Мустафа IV (1807-1808), Махмуд II (1808-1839)
Стагнирање турског друштва почиње у XVII веку, а назадовање се све више испољава у наредна два века. Кад су престала освајања, у благајну су престали да се сливају најважнији приходи. Привреда није могла да задовољи велике потребе султана, администрације и посебно војске, која је све чешће бележила поразе. Јаничари више нису сакупљани "данком у крви", женили су се и трговали, услед чега су, као и спахије, занемаривали војне обавезе. Чињеница је да је и Османска власт схватила да Царство више није светска сила, ни у Европи ни на истоку.
Озбиљнији рад на реформама започео је султан Селим III (1789-1807). Најгоре стање било је у војсци, где су јаничари и спахије, већ превазиђени војни родови, спречавали сваку промену. Султан је увео нови пешадијски корпус низам-и-џедид, девалвирао новац, конфисковао имовину богаташа и повећао таксе. Османска Империја почиње да отвара сталне амбасаде у европским престоницама. Велики противници реформи, из страха да не изгубе привилегије, биле су локални балкански великаши, као што су били Пазван Оглу и Али-паша Јанински, као и египатски намесник Мехмед Алија.
Султан Махмуд II (1808-1839), посветио је још више пажње реформама. У првом периоду владавине извршене су војне, а у другом грађанске реформе. Више успеха у почетку имао је у преуређивању царске морнарице, да би коначно, 1826. године, уништио јаничаре, укинуо спахије и организовао нову коњицу и артиљерију. Сераскер је био командант копнене војске, а Капудан-паша морнарице. Уз помоћ страних инструктора започет је процес модернизације Османске војске.
Неколико великих везира и остали чланови Владе (Високе Порте) отворено су подржавали султана у реформској политици. Прво је реформисана централна управа, Висока Порта добила је нова министарства, пре свега спољних послова. Војска је, уз нову организацију, добила и нову модерну униформу, са препознатљивим фесом уместо турбана, који ће постати симболом Османског војника, а затим и грађанске елите и сеоског племства, да би се касније фес популаризовао у свим слојевима Османског друштва, па је постао симболом муслимана широм Империје. Основне школе су још увек биле малобројне и на ниском нивоу, али су отворене нове средње школе и гимназије, нешто касније и народне школе на језицима мањинских народа. Нарочито су се подизале војне, медицинске и судско-управне школе. Појавиле су се и прве новине на турском језику, док су раније само објављивани журнали на француском језику. Османска штампа напредоваће у другој половини XIX века.
Круну реформског рада представља Хатишериф од Гилхане (из 1839. године). Овим свечаним актом објављено је да су сви поданици Светлог Султана једнаки, без обзира на веру и нацију. Због низа околности ова одредба није до краја спроведена, али се осетио полет у развоју националне културе мањинских, пре свега балканских народа. Султан и Мустафа Решид-паша су творци овог акта, којим је још укинут закуп пореза, а војни рок скраћен на пет година.
И док је султан реформама спасавао Царство, велике силе пружале су подршку ратоборнијим провинцијама да стекну самосталност или аутономију. Процес распада Турске започела је Србија, револуцијом из 1804. године, која се из тражења насилно одузетих права добијених од султана од стране дахија, претворила сплетом околности у рат за независност, иако то Србима тада, није био примарни циљ. Распад земље наставио се грчким ратом за независност и помагањем устаника у Египту од стране западноевропских сила.
[уреди] Танзимат
Како спасти Царство које су називали "болесником на Босфору? Извршене реформе нису биле довољне, па су настављене од Хатишерифа од Гилхане у виду "танзимата" (преуређења), односно, реформи по европском узору. Тај процес трајао је до доношења првог Устава, 1876. године. Нове реформе допринеле су модернизацији државе и друштва, т.ј. "отварању према западу". Међутим, ни оне нису успеле да зауставе распад Царства коме су се многи радовали, поготову на западу.
Реформе су биле подстицајне и за развој културе. Новине су умножаване, основано је Османско научно друштво, појавио се први роман, а у књижевном стваралаштву истиче се Намик Кемал. Настављено је са отварањем стручних школа и гимназија. Створено је језгро нових реформатора - "младотурака", који су се под утицајем масонских ложа и других организација са запада, које су узеле маха и у Османској Империји, борили за успостављање парламентарног режима, који би касније довео до уклањања Цара и укидања Монархије, одн., проглашења Републике, до чега ће и доћи после Првог светског рата, доласком Кемал-паше Ататурка на власт.
После пораза Русије у Кримском рату, европске силе натерале су Порту да донесе Хатихумајун 1856. године. Овим највишим правним актом Османска Влада гарантовала је верским мањинама слободу вероисповести, једнакост пред законом, уједначавање пореских обавеза и образовања, приступ државним службама и уживање традиционалних повластица. Давно пробуђени национализам балканских народа није се могао обуздати. Учесталих немира и устанака било је на све стране. Устанак на Криту, затим у Херцеговини и Босни, па притисак великих сила, изнудили су од султана доношење Устава из 1876. године. Султан је и даље држао огромну власт, Парламент је био дводоман, са правом доношења буџета и закона, које је потврђивао султан. Немуслиманским верским заједницама потврђивао је сва раније стечена права. Уставно стање трајало је, међутим, мање од годину дана, јер су Османској Империји рат објавиле Русија и балканске државе. Овај чин натерао је султана да распусти Парламент, укине Устав и скупи све снаге на одбрани земље. Неуспели рат Србије и Црне Горе против Османске Империје, довршила је Русија Санстефанским миром, пошто је претходно допрла близу Цариграда и имала успеха у провинцијама на истоку насељеним јерменским становништвом. Под притиском Енглеске и Аустро-Угарске, Санстефански мир је измењен у Берлину, 1878. године. Румунија, Црна Гора и Србија постале су независне државе, а од Бугарске створене су аутономна Кнежевина Бугарска и Источна Румелија под директним султановим суверенитетом. Босна и Херцеговина, остале су под суверенитетом султана (само на папиру), али су у ствари предате на војну управу Аустро-Угарској Монархији. Русија је добила Бесарабију, све до Прута и Дунава, као и Карс са околином, у области Црноморских планина, на данашњем крајњем североистоку Турске, Румунија је добила северну Добруџу, а Енглеска острво Кипар.
Турска је све више зависила од великих сила, али су и балкански народи и државе битно утицали на њену политику у погледу побољшања права националних заједница. Граница Империје у Европи све се више примицала Цариграду. Кад дође до нових немира за три и по деценије, које ће проузроковати балканске ратове, то ће се и остварити.
[уреди] Државна управа Османске Империје (у последњем периоду Царства - од средине XIX века)
Централна управа
- 1. Султан (цар).
- 2. Висока Порта (Влада) - Савет министара, и то за Министарства: спољних дела, унутрашњих дела, правосуђа, финансија, верских фондација, трговине, пољопривреде и јавних радова.
- 3. Шејх-ул-Ислам (највиши верски достојанственик у Царству).
- 4. Државни савет.
Провинцијска управа
- 1. Вилајет, којим је управљао валија.
- 2. Санџак, којим је управљао мутасариф.
- 3. Каза, којом је управљао кајмакам.
- 4. Нахија, којом је управљао мудир.
[уреди] Крај Царства - "Болесник са Босфора" (1839—1922)
Израз "Болесник са Босфора" потиче од руског Цара Николаја I. Све европске силе су гледале "посљедње смртне трзаје" Османског царства, надајући се да за себе добију један дио од те оставштине.
У овом периоду владали су султани: Абдул Меџид (1839-1861), Абдул Азиз (1861-1876), Мурат V (1876), Абдул Хамид II (1876-1909), Мехмед V (1909-1918), Мехмед VI (1918-1922).
 |
Овај незавршени чланак Историја Османског царства везан је за историју. Користећи правила Википедије, допринесите допунивши га. |