Са Википедије

Координате: 52° 8′ 49" СГШ, 19° 22′ 41" ИГД Република Пољска (пољ. Rzeczpospolita Polska) је држава у Средњој Европи. Граничи се са Русијом (Калињинград) и Литванијом на североистоку, Белорусијом и Украјином на истоку, Словачком и Чешком на југу и Немачком на западу, док на северу излази на Балтичко море. Пољска је чланица Европске Уније и НАТО пакта

Садржај 1 Етимологија имена 2 Историја 3 Географија 4 Политика 5 Оружане снаге 6 Територијална организација 7 Становништво 7.1 Демографске статистике 7.2 Градови Пољске 8 Спољашње везе

[уреди] Етимологија имена

Име Пољска потиче од племена Пољана, који су насељавали територију данашње Великопољске. Реч Пољани (Polanie) може да се протумачи као „они који живе на пољима“. Може да се претпостави да је главно занимање тог племена била земљорадња, док је код осталих племена, нпр. Вислана и Мазовшана било другачије јер су насељавали шумске терене.

У прошлости су коришћени латински термини terra Poloniae - пољска земља или Regnum Poloniae - пољско царство. Име Пољска (Polska) почиње да се користи у XI веку. Земља Пољана је у XIV веку називана Старопољска (Staropolska), а касније Великопољска (Wielkopolska). Јужне земље су због контраста називане Малопољска (Małopolska).

Остала имена Пољске: (Lechia, персијски језик Lachistan, литвански Lenkija) и Пољака (рус. Лях, мађ. Lengyel) потичу од имена племена Леђана, за које се сматра да су живели у садашњем југозападном делу Пољске.

Реч рзечпосполита (rzeczpospolita) означава републику.

[уреди] Историја

За више информација погледајте Историја Пољске

Пољска племена су у раном средњем веку живела између река Висле и Одре. Та племена ујединио је кнез Миешко I у 10. веку. Он је био први познати владар из династије Пјастовића. За његова владања Пољаци су примили хришћанство, а пољска држава признала власт Светог Римског Царства. Миешко је основао и прву пољску бискупију у Познану.

За владања Болеслава Храброг (992. – 1027.) Пољска се проширила на област Лужице, Чешке, Моравске и Словачке. Болеслав II (1058. – 1079.) је изузео Пољску испод власти Светог Римског Царства и прогласио се краљем чиме је Пољска постала слободна краљевина.

Од времена владања Болеслава III (1102. – 1138.) Пољаци су почели да воде дуготрајне ратове против припадника Немачког витешког реда (теутонаца) који у 12. веку отимају Пољској подручја Помераније од ушћа Висле до Гдањска. Тим је освајањима Пољској запречен пут до Балтичког мора. Након његове смрти Пољска је у сталним сукобима с Бранденбургом и теутонцима, а у тим је сукобима изгубила западно Поморје, Велику Пољску, Гдањско приморје и југ државе.

Од 12. до почетка 15. века Пољска нагло слаби, осамостаљују се поједине кнежевине, а Немци се шире на пољска подручја. Њиховим доласком ничу градови и села и потиче се привредни развитак. 1241. године у Пољску су провалили Татари који су похарали јужне предјеле Пољске које су пољски владари насељавали Немцима. Тих година високи сталежи преузимају немачки језик и обичаје, а како су се Немци населили и уз погранична подручја Пољске, полако Пољска долази под немачки утицај. 1300. године пољско племство изабире чешког краља Вацлава II за краља Пољске како би се успешније одупрели немачком продору, али то није успело. Након његове смрти 1305. године распала се персонална уније између Пољске и Чешке.

Процес за уједињавање пољских земаља започео је у 14. веку краљ Владислав I. (1306. – 1333.) који је Пољској поново припојио Краков и Велику Пољску. Јачање Пољске наставља Казимир III (1333. – 1370.) који потиче развитак пољских градова поспешивањем развитка трговине и заната. Он кодификује пољско право (Statut Wislicki), потиче колонизацију ненасељених пољских подручја, те проводи финансијске и управне реформе. Основао је и Краковско свеучилиште и утемељио Краљевски врховни суд у Кракову. Он је био последњи пољски владар из династије Пјастовића, а након његове смрти на пољски престо долази краљ Лудовик I Анжујски из династије Анжувинаца који је био нећак Казимира III Након његове смрти на власт долази његова кћи Јадвига која се удала за литванског кнеза Владислава Јагела који је владао Пољском као Владислав II (1386. – 1434.) Избором за пољског краља, он је примио хришћанство и успоставио пољско-литванску унију. Након успоставе те уније, Пољска је уз помоћ Литве успела да спречи продор Немаца. 1410. године у битки крај Гринвалда и Тонберга тешко су поразили Теутонце. Након смрти Владислава II, на власт долази Владислав III (1434. – 1444.) Познат је и под називом Владислав Варненчик јер је 1444. погинуо у битки крај Варне.

Њега је наследио Казимир IV (1447. – 1492.) из династије Јагеловића који је ограничио своју власт успоставом Државног сабора (сејм) и који је приморао племство на плаћање пореза. Створио је јаку пољску државу освајањем Западне Пруске, Молдавске и источног Поморја.

У 16. веку Пољска улази у раздобље унутрашњих сталешких борби, па је краљ био приморан да донесе Родомску конституцију према којој се закони могу да донесу само уз пристанак малог и средњег племства (шљахте). 1569. године закључен је Лублински споразум према којем шљахта бира краља, а Пољска и Литва чине реалну унију.

Након смрти Стефана Баторија (1575. – 1586.), Пољска је поново ојачала доласком на власт Жигмунда III (1587. – 1632.) из шведске династије Васа, али јој је моћ ослабила за владавине Јана II Казимира који је ратовао против Русије и Шведске. Пољска у другој половици 17. века ратује и са Турцима и у тим ратовима губи Подолију и велика подручја на десној обали Дњепра. Та су јој подручја враћена Миром у Сријемским Карловцима, јер је Пољска помогла у одбрани Беча од турских напада.

Победе Пољске над Турцима нису ојачале краљеву власт, а самовоља шљахте постала је све израженија. 1652. године изгласан је закон Либерум вето којим је озакоњена феудална анархија у Пољској. Тим је законом сваки члан једнодомне скупштине у Пољској (сејм) могао да спречи доношење било каквог закона. У ратовима против Шведске и Русије у другој половици 17. века, Пољска губи велики део својих територија. 1697. године Саксонски кнезови постају краљеви Пољске, чиме долази до краја пољске неовисности. Поткрај 18. века Пољска је подељена између Русије, Аустрије и Пруске и престаје да постоји као држава. Након 1815. негдашње пољске земље долазе под руску власт као Конгресна Пољска и од 1863. године Пољска је руска провинција и предмет интензивне русификације.

Пољска је опет успостављена као неовисна држава након Првог светског рата. Године 1939. подељена је надвоје између Немачке и Совјетског Савеза. Након Другог светског рата, Пољска је добила нова подручја на западу, али је изгубила двоструко већа подручја на истоку.

Земља је била дио комунистичког Источног блока под контролом Совјетског Савеза до 1980-их година, када је кренуо покрет "Солидарност", који је победио на парламентарним изборима 1989. године, те је уведена демократија.

Пољска је 1999. године ушла у НАТО савез, а 1. маја 2004. придружила се Европској Унији.

[уреди] Географија

За више информација погледајте Географија Пољске

Границе данашње Пољске настале су после 1945. године после завршетка Другог светског рата. У односу на 1939. границе су се помериле са истока на запад.

Дужина пољских граница износи 3511 km, а од тога 440 km отпада на морску границу (обала Балтичког мора). Пољска се граничи на:

• западу са Немачком (467 km),
• на југу са Чешком (796 km) и Словачком (541 km),
• на западу са Украјином (535 km) и Белорусијом (418 km),
• на северу са Литванијом (104 km) и Русијом (Калињинградска област) (210 km).

Две велике балтичке луке припадају Пољској, а то су: Гдањск и Гдиња. Пољска се налази на 9. месту у Европи по површини, а на осмом по броју становника. Пољска се налази у средњоевропској временској зони.

Најдуже реке у Пољској су:

• Висла (1.047 km)
• Одра (854 km, од тога на терену Пољске 742 km)
• Варта (808 km)
• Буг (772 km, од тога на терену Пољске 587 km)

[уреди] Политика

За више информација погледајте Политика Пољске

Најважније политичке партије у пољској су PiS, PO, Лига Пољских Породица, Самоодбрана, SLD, PD, PSL, Унија Рада, SDPL, UPR, PPN, Зелени 2004

[уреди] Оружане снаге

За више информација погледајте Пољска војска

Пољска Војска (пољски - Wojsko Polskie, WP) чини оружане снаге Пољске. Обавезна је од добијања самосталности 1918. године.

[уреди] Територијална организација

За више информација погледајте Пољска Војводства

Пољска је подељена на 16 области које се називају Војводства (województwa):

• Варминско-Мазуријско (Warmińsko-Mazurskie)
• Великопољско (Wielkopolskie)
• Доње Шлеско (Dolnośląskie)
• Западно Поморје (Zachodniopomorskie)
• Кујавско-Поморје (Kujawsko-Pomorskie)
• Лођ (Łódzkie)
• Лублин (Lubelskie)
• Лубуш (Lubuskie)
• Мазовско (Mazowieckie)
• Малопољско (Małopolskie)
• Опоље (Opolskie)
• Подкарпатје (Podkarpackie)
• Подласко (Podlaskie)
• Поморје (Pomorskie)
• Светокришко (Świętokrzyskie)
• Шлеско (Śląskie)

Војводства су даље подељена на повјате којих има 379, а они на општине којих има 2.478.

[уреди] Становништво

За више информација погледајте Становништво Пољске

Види још: Пољаци

Становништво Пољске
Година	Становништво	Промена %	Година	Становништво	Промена %
1846	11 107 000	-	1960	29 776 000	19,1%
1911	22 110 000	99,1%	1970	32 642 000	9,6%
1921	27 177 000	22,9%	1978	35 061 000	7,4%
1931	32 107 000	18,4%	1988	37 879 000	8,0%
1938	34 849 000	8,5%	1990	38 183 000	0,8%
1946	23 930 000	-31,3%	1995	38 610 000	1,1%
1950	25 008 000	4,5%	2000	38 654 000	0,1%

Становништво Пољске је најгушће насељено на југу, а најређе на северозападу и североистоку земље. Према подацима из 2001. године, 63% људи живи у градовима, од тога 42 града имају више од сто хиљада становника, а 6 градова више од петсто хиљада.

Пољску је некада сачињавао велики број народа, култура и вера. Други светски рат и територијални помак на запад хомогенизовали су становништво. Данас Пољаци чине 98% становника, а главне мањине су Немци, Украјинци и Белоруси.

Пољаци спадају у словенске народе. Говере пољским јазиком. Делу Пољака матерњи језик је Кашупски језик веома сличан пољском. Пољски језик је званичан језик иако је по закону националним мањинама омогућено коришћење матерњег језика. По попису из 2002. године 97,8% становника пољске говори пољским језиком. Најзаступљенији језици мањина су: немачки, украјински, белоруски, ромски и руски.

[уреди] Демографске статистике

(2006)
Број становника	38 622 000
Становништво по годишту
0 - 14 година	16,7% (мушкараца 3 319 176; жена 3 150 859)
15 - 64 година	70,3% (мушкараца 13 506 153; жена 13 638 265)
преко 64 године	13% (мушкараца 1 912 431; жена 3 108 260)
Средња старост
У целој популацији	36,43 година
Мушкараца	34,52 година
Жена	38,49 година
Природни прираштај	0,028%
Број рођених на 1000 становника	10,78
Број умрлих на 1000 становника	10,01
Становиштво по полу
при рођењу	1,06 мушкараца/жени
испод 15 година	1,05 мушкараца/жени
15 - 64 година	0,99 мушкараца/жени
изнад 64 година	0,62 мушкараца/жени
У целој популацији	0,94 мушкараца/жени
Очекивана дужина живота
У целој популацији	74,74 година
Мушкараца	70,71 година
Жена	79,03 година

По подацима светске здравствене организације из 2003. године:

• Очекивана дужина живота: Пољска заузима 28 место у Европи.
• Очекивана дужина живота: Пољска је такође на 28. месту у Европи.

[уреди] Градови Пољске

За више информација погледајте Списак градова Пољске

Највећи градови у Пољској са преко 100 000 становника:

	град	број становника (2004)
1	Варшава	1.692.000
2	Лођ	774.000
3	Краков	758.000
4	Вроцлав	634.000
5	Познањ	571.000
6	Гдањск	460.000
7	Шчећин	414.000
8	Бидгошч	369.000
9	Лублин	356.000
10	Катовице	315.000
11	Бијалисток	292.000
12	Гдиња	253.000
13	Честохова	249.000
14	Сосновиец	230.000
15	Радом	227.000
16	Торуњ	208.000
17	Киелце	205.000
18	Гливице	200.000
19	Забже	192.500
20	Битом	189.500
21	Биелско-Биала	175.000
22	Олштин	173.000
23	Жешов	170.000
24	Руда Сласка	148.000
25	Рибњик	141.000
26	Тихи	131.000
27	Даброва Горњича	130.000
28	Ополе	129.000
29	Елблаг	128.000
30	Плоцк	128.000
31	Валбжих	128.000
32	Гожов Виелкополски	126.000
33	Влоцлавек	120.000
34	Зиелона Гора	118.000
35	Тарнов	118.000
36	Хожов	114.000
37	Калиш	110.000
38	Кошалин	106.000
39	Легњица	105.000

Агломерације са преко милион становника:

	број становника (2005)
1	Катовице	3.487.000
2	Варшава	2.679.000
3	Лођ	1.100.000
4	Тројмиасто	1.028.000
5	Краков	1.024.000

	Седишта војводства пољске
	Биалисток | Бидгошч | Гдањск | Гожов Виелкополски | Катовице | Киелце | Краков | Лублин | Лођ | Олштин | Ополе | Познањ | Жешов | Шчећин | Торуњ | Варшава | Вроцлав | Зиелона Гора

[уреди] Спољашње везе

• Polska.pl ((pl))
• Председник Пољске ((pl))
• мапа Пољске ((pl))
• О Пољској ((en))

Пољска
Пољска Војводства Варминско-Мазуријско | Великопољско | Доње Шлеско | Западно Поморје | Кујавско-Поморје | Војводство Лођ | Лублин | Лубуш | Мазовско | Малопољско | Опоље | Поткарпатје | Подласко | Поморје | Светокришко | Шлеско
Велики градови Варшава | Лођ | Краков | Вроцлав | Познањ | Гдањск | Шчећин | Бидгошч | Лублин | Катовице | Бјалисток | Честохова | Гдиња | Горзов Великопољски | Торуњ | Радом | Кјелце | Жешов | Олштин